Cudesni svet detinjstva

U našim životima smenjuju se trenutci radosti i tuge. Često pomislmo da bi život bio idealan kad bi sve bilo onako kako bismo mi želeli. Od malena maštamo o danu kada ćemo odrasti.
Nekada smo spavali sa medom, a mrzeli da idemo u vrtić i budimo se rano. Jeli smo slatkiše dok nas ne zaboli stomak. Sakrivali se ispod stola, jorgana, u ormanu, od mame i tate. Istrčavali napolje i po ceo dan pravili kolačiće od blata sa drugarima iz ulice. Igrali smo se žmurke, jurili se, padali, grebali kolena i plakali. Smejali se. Bili smo srećni i imali smo sa kim to da podelimo. Tada još uvek nismo znali šta su to ljubomora i mržnja. Zao si bio samo ako se smeješ kada neko padne. A uveče smo gledali crtane filmove. Posle odemo u sobu, mama dodje, ugasi svetlo i ušuška nas. Onda nas zagrli kako samo ona ume, lako i nežno, i kada nas poljubi za laku noć mi počinjemo da sanjamo. Žečlimo da odrastemo i mislimo da da će tada biti bolje i zanimljivije. I eto sad. Ovo smo jedva čekali čitavo detinjstvo. Biti odrastao ne znači živeti bez obaveza i bezbrižno kao u detinjstvu, već je to splet uspona i padova u životu. Odastao čovek zna da je bezbrižnije i lepše detinjstvo.
Bili su to lepi dani, ali tada smo bili mali. Zato deco, ne žurite da odrastete i uživajte u srećnom i lepom detinjstvu.

Kuca mog deke nekad i sad

Staze zivota preplicu se i razilaze,ali samo je jedna kojom se uvek vracam na mesto koje ne zelim da zaboravim,mesto puno uspomena.
Kuca mog deke je moje utociste.U zagrljaju dekinog krila,nekad mi je izgledala ogromna,kuca koja je svetlucala na mesecini kao prelepa nevesta.Kao velicanstvena sila koja se mocno uzdize,poput kraljice na tronu.
Nekada su svici svetlucali zlatnom svetloscu,culo se komesanje nocni stvorenja,koja su spremala da love ili da i sama postanu plen,ali tada....
Tada nisam osecala strah a danas je tu kao moja senka.Danas nema svetla da osvetli visoke,uzane prozore moga utocista.Bas nimalo svetlosti nije bilo tu da prostre dobrodoslicu po mojoj terasi.
Beli stubovi stajali su kao vojnici,cuvajuci veliku terasu ali niko nije otvarao vrata da me doceka.
LJuljaska zacvile na lancu ali niko se nije izlezavao na njoj uzivajuci u mesecini noci.
Ipak osecao se zvuk mog detinjstva,zvuk doma.Nekad sam trcala pvim sumama slobodna kao jelen.
Sada,kada tu nema nikog opet sam dosla.Vrata su zakljucana.Okretala sam kvaku,i mislila,pusti me unutra.Srce je udaralo u grudima.
Bila sam uplasena.Sada je muzika vetra bila gruba a svici ne svetle,svuda je samo tama.
Drveca se nakrivilo,a grane su visile sa stabala i zaklanjale mi put do dekine kuce.
Borila sam se da vidim nesto u tom mraku.Nema vise ni meseca da mi osvetli put.
Okrenula sam se,ali tamo gde je nekad bila staza sada se nalazila velika trava i presecala mi put do mog utocista,do moje lepote doma.
Izgubljena ,bila sam izgubljena negde u mraku u okrutnoj hladnoci.Pokusavala sam da zamislim sebe kako radosno skacem na noge kada deka donese korpu punu tresanja.
Sedela sam na terasi i plakala,plakala za proslim danima kojih vise nema,za mojim utocistem u dekinom krilu.
Mozda je kuca izgubila svoj sjaj ali u mom srcu dusi zivece vecnim sjajem.

Moja priča u plavom

U jednoj ne tako dalekoj zemlji, ne tako davno postojala ja Plava šuma. U toj šumi živeo je jedan svitac. Bio je srećan i bezbrižan, svake večeri je leteo po šumi. Osvetljavao je mračne stazice i tek usnule cvetiće šireći oko sebe plavičastu svetlost.
Jedne večeri kada se spremao za svoj noćni let primetio je da ne može da zasvetli. Pokušavao je na razne načine, ali njegov fenjer nije mogao da zasija. Tek pomalo uspe da se zažari, pa se ugasi. Svitac se rastužio. Seo je na list jednog plavog cveta i tiho plakao.
Onda je začuo da još neko u šumi plače. Ugledao je dečaka koji je uplašeno tumarao po šumi tražeći izlaz. Svitac je odmah zaboravio na svoju nevolju, odleteo do dečaka i upito ga zašto plače i šta radi sam u šumi. Dečak je prestao da plače, protrljao oči da bi bolje video sa kim to razgovara.
Hteo sam da naberem mami cveće, ali pao je mrak i ja sam se izgubio, mama se sigurno već brine što me nema , reče dečak dok je u ruci pokazivao cveće.
Svitac se setio svoje mame, svog detinjstva, lepe uspomene mu obuzeše njegovo malo srce, a njegov mali fenjer poče da svetli plavom svetlošću kakvu šuma još nije videla. Rekao je dečaku da će mu on pokazati put. Dečak obrisa suze i pođe za svicem. Nije dugo išao sa njim kada ugledaše neka druga svetla i začuše graju ljudi. Stigli su, uspeli su.
Dečak je bio srećan što je pronašao svica, a svitac je bio srećan što je uspeo ponovo da zasvetli, da pronađe izgubljeni sjaj u sebi.

CUDESNA SPRAVA

-Covek bez maste je po mom misljenju kao ptica bez krila. Deca imaju dosta
vecu mastu od odraslih.Tipican primer za to sam ja.
- Kao mala sam volela da slusam kako mi deka prica bajke pred
spavanje.Jedne veceri mu je ponestalo tih prica, pa je morao da izmisli
neku svoju.Pricao mi je o decaku koji je izmislio vremeplov i koji je
otisao u buducnost.Ta prica je u meni probudila veliku znatizeljnost i
nateralo me je da se upitam ''Kako li je biti u buducnosti, a ne u
sadasnjosti''.Sledeceg jutra sam bila veoma motivisana da napravim svoj
vremeplov i da okusim malo buducnosti.U nasoj garazi sam nasla sav
materijal, koji je po mom misljenju bio meni potreban.Posle nekoliko sati
pravljenja mog savsenog vremeplova i nekoliko sati maminog i tatinog
smejanja i nadgledanja, zavrsila sam ga. Najvazniji deo, tojest trup je bila
velika, kartonska kutija, koja je bila moje visine.Taman da mogu da stanem
u nju.Hemijska mi je posluzila sto se tice crtanja enterijera.Tu su
uglavnom bili nacrtani dugmici, prozor i nesto sto je licilo na rucnu
kocnicu u autobomilu, ali je meni to sluzilo kao deo koji pokrece sam
vremeplov.Spolja je izgledao kao obicna kutija, nisam htela da privucem
paznju iscrtavanjem da se ne bi stvorila guzva da ga isprobava.Napokon je
dosao trenutak da proverim moju cudesnu spravu u koju sam jako verovala da
radi.Stavila sam kacigu od bicikle i usla unutra.Idalje se culo cerekanje
sa strane mojih roditelja, ali nisam se opterecivala time.Napokon
sam ''pokrenula'' vremeplov.Iako uopste nije radio, moja decja masta ga je
pokrenula, osecala sam se kao da lebdim kroz vreme, kao da nisam na istom
mestu, tojest, kao da nisam vise u garazi.Nije se vise culo cerekanje mojih
roditelja, nastala je tisina.Tako sam provela mozda dvadesetak minuta, bar
su mi roditelji tako rekli, mada se meni cinilo kao da sam ''lebdela''
satima.Nisam smela da se iskrcam u buducnosti jer me je bio strah, pa sam
se odmah ''vratila'' u sadasjnost, kada se opet culo cerekanje i
znatizeljnost mojih roditelja.Za vecerom sam im prepricavala sta se sve
desavalo dok sam bila unutra.Nisu mi verovali.Dok mi je deka samo namignuo
i nasmejao se, znao je o cemu se radi.
Neverovatne stvari se desavaju u nasoj glavi dok ne odrastemo i prestanemo
da mastamo.Dok smo deca imamo tu mogucnost da u svojoj glavi stvaramo
veliki broj cudesnih sprava, nalik mom vremeplovu koji je ustvari podsecao
na automobil.

Putujem i posmatram

Kad sam imala 13 godina usnila sam san. Bilo je božanstveno.
Napolju je sneg napravio baršunasti tepih, kraljica zima je zaslepljivala svojom belinom, išarala je prozorska okna svojom ledenom glazurom,pahuljice su lepršale ko balerinice, pahuljice su imale bele staklaste balske haljine. A u sobi gde sam bila sa tadašnjom simpatijom kamin, pucketaju drva, na stolu večera,kavijar,dimljeni losos sa namazom od morskih plodova, čokoladni sufle za desert i vino, Šato Petrus berba '85. Od miline i slatkastog ukusa u ustima mi se prispavalo, pa sam zaspala u Kristijanovom naručju, a čaša s vinom mi je ispala nehotice i rasula se po persijskom tepihu, što sam kasnije primetila i zaključila.
Kako su mi se oči sklapale, tako mi se pred njima stvorila fascinantna slika, bilo je božanstveno, prelepo, prekrasno. Ulazim u vremeplov, a robovi sve muškarci(jedan je ličio na mog Kristijana) su prostirali crven sag da hodam po njemu dok ulazim krož glomazna vrata vremeplova.
Ušla sam, a moji polunagi robovi su zalupili vrata, ispostavilo se da jedan od njih zna i da pilotira a drugi kopilotira. Krenusmo, a jedan zid vremeplova je bio sav u staklu. Kao da je neko v ratio film unazad, od zagadjenog zadimljenog sveta ovdašnjice nekako za tili čas sve postade zelenije, svežije, zdravije. Skoro da je mirisalo zelenije. Bila je to 1950.a godina. Mislim da nisam u trenutku bila sigurna, ali pošto sam prethodnog dana dobila pet iz geografije( a i inače sam odlikaš) brzo sam prepoznala da se radi o centralnoj Australiji. Izašli smo, moji polunagi robovi su me izneli da udahnemo neispitanu Australiju dvadesetog veka. Jednog mi je roba iste sekunde pogodilo primitivno koplje posred levog oka, pa smo se brže bolje skupili svi resto i pobegli nazad u vremeplov. Gledali smo kroz staklo divljake, ljudoždere kako okupiraju brod, kao da je pečeni čova od dvesta kila.
Malo mi je bilo žao onog roba, jerbo bio je plavušan i svidjao mi se, ali dobro, imala sam još mnogo kmetova na raspolaganju, a i ovom je specijalnost bila da spravlja koktele, a to znam i sama dobro. Bili smo i zadovoljni jer smo saznali korisne informacije o neispitanim teritorijama, pa bismo to lepo unovčili kad se vratimo.
Ovog puta, nakon dužeg putovanja, našli smo se u , eto lude sreće Srbiji negde XVIII vek(nove ere) i videli smo Topka Ljubića na Rajiću kako brani srpsku zemlju i topove. Posle sam nešto činila sa robovima što ne mogu ovde da opišem jer mogu da dobijem keca ili ukor.
Onda smo se vratili u mezozoik, tamo nas umal pojo jedan tiranosaurus, fala onoj stvari pa smo imali automatske puške da ih savladamo. Uopšte nisu tako veliki kako se pričalo, mada ih ja i nisam nešto videla, pošto sam lakirala nokat na nozi, a moji zaposleni su rešavali sukob sa problematičnim dinosaurima.

Onda me je iznenada iz sna trgnuo Kristijan, ni ovaj deo ne merem vam ispričati da me se ne bi familija odrekla.
To je moje putovanje na kojem sam mnoge stvari zapazila i inovacije naučila. Ima tu mnogo nekih varijacija. Imala sam u planu da pišem o svom putu na Tahiti i u San Francisko, ali šta, to i nije tako zanimljivo. Mislim da je ovo najbolje putovanje na svetu.

Ljubav kad je iskrena i duboka lako prašta i zaboravlja

LJUBAV je tajna skrivena u našim dušama i LJUBAV je tajanstvena moć koja pokreće dušu čoveka, svet, planetu i kosmos. Srećni su Oni koji svet oko sebe posmatraju zaljubljenim pogledom ili očima ljubavi. Srecni su Oni koji svoju srecu poklanjaju i dele sa drugima. Uvek postoje "zvezde padalice" i "zvezde radosnice", ali Vi nemojte dozvoliti da se svetlost ugasi u Vašim očima. Zagledajte se u Ljubavno nebo, u osobu koju volite, u svoju dušu ... i videcete svoj svetlosni put!" ....U ljubav veruje onaj ko vidi, oseća i zna da se sreća i ljubav poklanjaju kao najlepši dar. A onaj, ko hoda po mraku ne vidi svetlost i ne veruje u Boziji dar. Jer uvek postoji belo i crno, svetlost i tama, sreća i tuga, ljubav i patnja. - Ali kako i za koga? Očima ljubavi pronađite svoj svetlosni put ili nastavite svoje lutanje... Samo ljubav pronalazi put svetlosti......
Svi čeznemo za ljubavlju, za toplinom, za nežnošću, za onim istinskim pripadanjem nekome do koga nam je iskreno stalo. Svi, kad volimo, želimo biti u isto vreme voljeni. Samo uzvraćena ljubav je srecna ljubav, sve ostalo je mučenje, patnja, tuga i takva ljubav nema smisla.
Ljubav treba biti lepota i zadovoljstvo, ne tuga. Treba biti veselje i radost, ne suze i neizvesnost. Ljubav je osećaj u kojem se utapamo, a da nikad ne možemo ostati bez zraka.Što dublje tonemo u nju, sve više snage skupljamo, sve smo jači, sve srecniji, sve opušteniji.
Kad volim, ceo svet mi je na dlanu, volim srcem, dušom, telom, volim svim svojim čulima i volim poklanjati sebe. Ljubav za ljubav, ljubav iz ljubavi. Postoji li neki lepši osećaj od tog? Onaj, koji nikada nije osetio ljubav, koji ne zna što znači voleti, nema pojma koliko je nesrecan u svom životu.
Jer ništa goreg nema od hladnog i bezosećajnog srca, koje nije spoznalo toplinu i svetlost nečijeg postojanja i u kojem razum nije prepustio mesto srcu. A tamo, gde srce vlada, ljubav kolo vodi i sve pobeđuje.
Svi smo mi orahove ljuske koje se ljuljaju na moru života. I nikome nije nimalo lako...kad pronađu onu svoju drugu polovinu, pa se sklope, savršeno, kao školjka, onda plutaju, onda im ne može ništa ni vetar ni voda...Još od vremena kad je, po mitologiji, Zeus dao da se ubije savršeno biće (pola muškarac, pola žena) i da se njegovo srce podeli na dva dela i baci daleko jedno od drugoga, svi traže onu drugu polovicu srca, drugu polovicu sebe, da dalje idu, da idu dalje jači i samosvesniji...Retki to uspeju, neki pronađu samo privid te polovine, neki umru nikad je ne pronašavši, samo retki uživaju u svemu tome, makar i na daljinu, svesni te savršenosti, koja postoji, ali koja im nikad neće biti dostupna...Ali, imali su sreću, susreli su je...za tu saznanje o postojanju svoje druge polovine, njenom traženju i prepoznavanju, makar ne bila uz nas, vredi živeti...
Zato volite, borite se za ljubav, borite se da je zadobijete i zadržite. jer ona je jedina večna, sve ostalo je prolazno. Ma na kakve prepreke nailazili u tom svom traženju ljubavi i druge polovine srca, verujte, bićete nagrađeni na kraju. Shvatićete da je vredilo čekati, samovati, tugovati, tolike greške napraviti, zbog kojih smo se kajali. Sve je to cena prave i iskrene ljubavi.
Takođe, ko ume da voli taj ume i da prašta... Neko je rekao da je grešiti ljudski, a praštati božanski i pravi oprostaj je dar koji nas najviše približava našoj božanskoj prirodi.
Oprostaj dolazi iznutra, iz potrebe da se oslobodimo lanaca koji nas vežu. Oprostaj se daje iz srca, ne iz uma... Prastanje zahteva susret sa samim sobom,sa svojom snagom za ljubav,a zatim stavljanje zla u drugi plan. Mnogi bi trebali da shvate da praštanje nije slabost, praštanje je snaga, da praštanje nije glupost, već mudrost. Praštanje je, u svojoj suštini, plemenitost. Tako da ljudi volite se, jer nema boljeg osecaja nego kada si zaljubljen, kada volis, i kada znas da ima neko ko ti tu ljubav uzvraca... Takodje oprastajte jedni drugima jer bez toga ni nema ljubavi...

Život bez nade i volje nije nikakav život

Čovek živi u proseku sedamdeset godina, svaka godina ima tristašezdesetpet dana, svaki dan ima dvadesetčetiri časa, svaki čas ima šezdeset minuta.Svaki minut ima šezdeset sekundi. Ovo znaci da u proseku živimo 220 milijardi 752 miliona sekundi.
Sve te sekunde ne znače ništa, samo otkucaje sata koje čujemo kada ostanemo sami sa sobom, kada je jedino što čujemo tišina, ali opet... Opet mi od njih moramo načiniti život, onaj jedini koji nam je dodeljen i za koji znamo. Ništa, sekunde, prezne, jednolicne, otkucaje sata moramo pretvoriti u sve... u prošlost, sadašnjost i budućnost. A uprvo ta dva imena Nada i Volja, upravo one čine sve to.
Budimo se, zaspivamo, dišemo, hranimo se... sve to činimo mahinalno, naviknuto, a opet...zašto?Zašto svet o radimo? Zar smo poput životinja, nesvesni, teraju nas nagoni, nerazmišljajuci ili nas opet nešto izdvaja? Da, izdvaja nas... izdvaja nas upravo želja za životom, snaga kojom se borimo za sitne trenutke u istom, ubrzani puls kada vidimo osobu koju volimo. Izdvaja nas gordost, volja da budemo bolji, nada da ćemo to i postati...Izdvajaju nas greške, nada da ćemo ih ispraviti, volja kojom ćemo to učiniti. Volja koja će nas naterati da ne učinimo nešto što će povrediti osobu koju volimo, nagone ćemo zbog toga sprečiti. Volja, volja da delimo, da dajemo, da primamo, nada da će nam davati, da će sa nama deliti.....
Koliko se puta samo ujutru probudimo sa nadom za bolje, i tako ispunimo te prve sekunde tog našeg dana. Volja da dobijemo ono što želimo, trenutci iščekicanja, nadanja, treperenja svakog dela našeg tela, to je ono što nas čini. Sam čin ispunjenja i nije toliko bitan. Važno je ono pre i posle, a najmanje sreće nam priušti ispunjenje želje.
Budimo se ujutru zato što volimo, želimo, mrzimo....a sve to činimo u nadi da ćemo učiniti dobro, loše, velikodušno...
Čovek se nada dok živi ili je bolje reći živi dok se nada? Čoveka pokreće volja, čovek je upravo veličanstven zbog te dve dame koje ga nikada ne napuštaju. One su njegove životne saputnice, ljubavnice, drugarice... One su one zbog kojih sam ja potrošio 5400 sekundi svog života, 5400 praznih otkucaja sata u želji da dobijem pet iz ovog pismenog. One su one koje mi neće dozvoliti da spavam kada se budem pripremao za upis na fakultet. One su, a ne neka treća te zbog kojih ću sutra ustati.

Jedna stara fotografija

    Vremena ce prolaziti,secanja ce se promeniti,ljudi ce odlaziti,a uspomene ce ostati na fotografijama kao svedok proslog vremena. volim da odlazim kod bake u njenu staru trosnu kucicu punu starog namestaja i crno belih fotografija. 

    Baka se cesto vraca u poslost i sa setom prica o svojoj mladosti.Svaka slika je zracila toplinom i lepotom iako je bila u crno belom izdanju.Posebnu paznju baka je davala uramljenoj fotografiji koja je bila okacena na zidu sobe.Po njenom izgledu moglo bi se reci da je nastala pedesetih godina proslog veka.

    Na crno -beloj fotografiji bili su moja baka i deka u dvoristu ispred kuce.Na pragu kuce stajala je lepa zena dvadesetih godina.Svezina njenog lica i lepe crne oci isticale su se a kosa je bila uredno zategnuta u pundju.Lepa zena u jednostavno beloj haljini a ipak tako otmenoj ,sa osmehom na licu zracila je dok je posmatrala muskarca koji joj je prilazio sa buketom cveca. Na sebi je imao tamno odelo sa tankim prugama bele boje.Lepo skrojeno odelo isticalo je siroka ramena i snazni stas muskarca.Imao je razbarusenu crnu kosu ,gustu i kovrdzavu. Bilo je neke bolecive lepote u tom neznom pogledu,kao da se iza njega skrivaju brige i patnje.U pozadini fotografije jasno se moglo videti drvo tresnje koje se savilo pod teretom svoga roda ispod nje se lenjo izlezavao pas,kao da je bio svedok jedne divne ljubavi. Na kamenom stepenistu kuce bile su poredjane zasadjene muskatle krupnih prelepih cvetova. 

    Dok je pricala o ovoj fotografiji u bakinim ocima videla se sreca bas kao na slici. Rekla mi je ,da su se ona i deka sreli na stazi gde se ukrstaju sudbine. ":Bio mi je prijatelj,pre svega covek.Prvi put kad sam pogledala u te zalosne oci videla sam toliko toga ,odricanje ,tezak zivot ,ljubav i veliko srce.Bio je ostavljen i sam a davao zivot za druge .Trebao je mrvu ljubavi ,bio je covek koji je umeo voleti i davao srce .On je bio ,cisto srce a ja smirena dusa ,tako zajedno bili smo jedna celina,krila srece.Nije nas zivot oni dani koji su prosli,nego oni koje smo zabelezili na ovim fotografijama;-prica baka puna sete. Slusajuci baku i gledajuci u ovu staru fotografiju,vidim snagu naucene lekcije zivota i ponos koji je nosio moj deka.

    Kad se ja osvrnem na zivot,ljude oko sebe,vidim sebicnost ,zlobu i bolne uspomene.Deka i baka su imali svoju malu idilu i svoj spokoj koji niko nije mogao narusiti. 

    Mozda se neke stvari nikad nece vratiti.....Koliko god se trudili ,zato na fotografiji ce ostati secanja na sve te lepe trenutke i onda cemo biti sigurni da su zauvek tu i na sigurnom......Bilo crno-bela ili neka druga fotografija cuva uspomene.



Tajanstvena Zena